Марко Јовановић VIII1
Остало је само још неколико дана, стотинаксати и минута до завршетка основне школе.Оно што смо некада нестрпљиво очекивали и мислили да никада неће доћи, већ је пред нама.
Сада, када је крај сасвим близу, неочекивано сам постао тужан јер почињем да се опраштам са много људи и ствари које су ми одједном постале тако важне.
Опраштам се од школске зграде ишаране графитима, која ми је понекад изгледала као тамница. Сад ми се чини лепша и светлија. Опраштам се од школског дворишта које је дочекивало, запамтило и испрачало сваке године нове генерације. То ми је некад био најзанимљивији део школе. Могли смо да играмо фудбал, кошарку, окупљамо се на одмору и после школе. Ту смо се упознавали, дружили. Ту су се рађале прве симпатије, свађе и помирења.
Улазим у школу, пролазим кроз ходнике и учионице. Свуда је око мене нешто од чега желим да се опростим. Гледам своју клупу која чува разне тајне имена исписаних на њој, таблу која је сведок знања и незнања. Ту је дневник са петицама, двојкама и изостанцима. Седим крај прозора и мислим о данима када сам гледајући кроз њега пожелим да истрчим напоље да се не бих мучио са разломцима, падежима и формулама.
Опраштам се и од учитељице и наставника. Признајем, понекад сам их мрзео мислећи да ме муче беспотребно, али сада схватам да су само желели да научимо што више и будемо спремни за оно што нас чека.
Али, пре свега, опраштам се од своје генерације. Понекад смо се свађали, инатили без разлога, али је много више оних дана које смо провели у дружењу ишали. Сигурно ће нас живот одвести на разне стране, али време које смо провели у основној школи никада неће моћи да избрише.
Кристина Марјановић VIII1
Волела бих да см мала и да ми је јединипроблем како да научим да возим бицикл. Хтела сам брзо да одрастем, а тек сада видим колико ми недостаје то безбрижно детињство. Вртић, игра и дружење далеко су иза мене.
Присећам се времена када сам пре осам година била мали уплашени права који седи у порвој клупи и упознаје своју нову породицу и дом. Сада завршавам осми разред и остају ми само лепе успомене. Било је бежања са часова, шале на рачун наставника, ту су сви излети, летовања, зимовања, прве љубави. То је све оношто ће ми вечно остати у срцу и сећању.
Стојим на раскршћу свог новог живота, хвата ме нека језа. Покушавам д кренем, али стојим. покушавам да говорим, али речи застају у грлу. Одрасла сам, а осећам се тако беспомоћно. Чујем глас наше наставнице која безуспешно покушава да нас умири, а ја гледајући ускомешане ликове мојих другова схватам у тренутку да више никада нећемо бити заједно.
Иако делује нестварно, иако још тога нисмо свесни, истина је да се растајемо. Пред нама су различити путеви и свако од нас препознаје те нове знакове који нас воде даље. Померам се са раскрснице, речи и даље нема, али ја корачам напред, у своју нову будућност.
Никола Живковић VIII3
Године пролазе нижући се у догађајима. детињство и школски дани проведени у основној школи одлазе у неповрат. Завршетак осмог разреда је ту, а са њим и растанак једне генерације. Једно је сигурно, време проведено заједно, заувек ћемо памтити.
У мојим мислима нижу се слике првих школских дана и лица и другова и другарица. Док размишљамо о прошлим данима, схватамо колико је све било лепо. Ништа ми не може избрисати сећања на неазаборавне екскурзије, прве симпатије, несташлуке и прве љубави. Све је то сада део мене и чини ме испуњеним и срећним. Са носталгијом у срцу испраћамо последње дане једног дивног времена које остаје за нама.
Пред нама је велика животна раскрсница са путевима пуних обавеза и нових задатака. Са стрепњом крећемо у неке , нама још непознате просторе. Закуцаћемо на врата средње школе надајући се новим успесима.
Када многе године мину и дођу нека друга времена, можда ћемо се баш тада са сетом у души присетити тренутака из ђачког живота и ране младости. Они су незаборавни јер је све било лепо.
Богдан Обућина VIII3
Лепе ствари нам се догађају у животу, али не трају вечно, јер све што је лепо, једном мора да прође.
Основна школа. Први разред, клупа до прозора,а у клупи два најбоља друга. Прва слова, шапутања, писмени задаци, учитељица. Време пролази, а ја већ размишљам о дану када ће свако поћи на своју страну. Када се осврнем уназад, морам признати да нам је свима било лепо. Зједно смо од првог разреда прошли много тога: обимно градиво, контролне задатке, екскурзије, свађе и прве симпатије.
Сада је пред нама пријемни испит, велики корак на следећи степеник унашег живота. Биће, надам се, успешан. На том степенику ћемо се растати од осмог три размишљајучи о даљм школовању и будућности.
Док ово пишем, у свакој реченици има туг при сећању на наше дружење. Али има ирадостишто сам детињство провео уз њих, уз моје другове и другарице, који су били део мог живота.
Биће много суза и туге због растанка, али идемо даље. Идемо до краја са нашим пријатељима у срцу. Никада их нећемо заборавити, јер се надамо да је то пријатељство искрено и вечно.
Дуња Ерић VIII3
Још ми је у сећању време припрема за први разред. Сетим се свих наших стрепњи, али и оног осећаја да она слична вртићу. Добро се сећам и мојих другова у то време: сви уплашени, још им зуби расту, нису свесни свега онога што их чека.
Прегурасмо и прве четири године, па још три. Како је време брзо прошло! Сада смо зрелији и одговорнији. Нове препреке и нови циљеви су преде нама. У осмом смо разреду, још мало времена ћемо провести заједно у истим учионицама. Другарско вече се ближи, а ја се бојим тог последњег заједничког окупљања. После свако иде на своју страну. Виђаћемо се4 и даље, неки од нас ће, вероватно, уписати исту школу и тако наставити дружење, али није то то. Знам, биће нових другова у новој школи, али требаће времена да заузму место оних старих у мом срцу.Волела бих да са већином останем у пријатељству и касније, чак до краја живота. Ако је наше пријатељство гајено осам година довољно јако да га ни друга школа, чак неки други град, не раскине, онда је то доказ наше праве узајамне пријатељске љубави.
Тренутно је у нашим мислима главна тема - пријемни испит. Надам се да ће се свако од нас уписати у школу коју је одабрао. Сви ми сада мислимо како је ово најтеже доба у нашем животу, али ако мало погледамо у будућност, схватићемо да је ово најлепше, најбезбрижније доба. Наше међусобно бодрење и подржавање да истрајемо до свог циља, дало нам је снагу да постанемо јачи у будућем времену.
Оставићемо ту будућност за касније, а у њој ће увек остати сећања на другове из одељења, на наше прошле дане проведене заједно.
Филип Дамњановић VIII1
Овај живот је чудноват. Почиње првим корацима, од једва изговорених речи, учења првих слова и бројки. Све је кренуло стидљивим упознавањем, сузама и неким неразумљивим страхом. Још памтим први сусрет са учитељицом, школском клупом, великим двориштем и непознатом децом.Године су пролазиле, а из неповерљивих погледа рађало се велико другарство. За нас није било препрека. Живели смо једни за друге, све радили тимски са пуно ентузијазма. Уз нас је био наш разредни , као наш "ветар у леђа".
Неосетно смо одрасли и дошли на раскршће живота када морамодонети важне одлуке. Врата ове школезатвориће се за нама, али се отварају друга. Наша младост и упорност учиниће да одлучно кренемо даље.
Моја жеља је да упишем медицинску школу. Трудићу се да успем у томе, заслужујем шансу да радим оно што волим. Ја сам спреман, сигурно газим напред! Сви прижељкујемо да овај притиска прође, па да опет будемо растерећени, сречни и задовољни.
Године су пролетеле, али су од нас створиле један јак, сложан тим који веже право, искрено пријатељство. Надам се да се оно овде не завршава. Осмо један, смело крените у будућност!
.
.
