Прочитајте неке саставе наших ученика.
Живот Николе Тесле
Овде, у Америци, не знамо много Срба. Знамо Теодосића, Ђоковића... Али готово сваки Американац зна за Николу Теслу.
Никола Тесла ће бити запамћен као човек испред свог времена. Својим радом допринео је развоју науке у целом свету. Межутим, није био посебно богат. Живео је у сиромаштву, радио у сиромаштву и умро у сиромаштву.
Мора да се питате ко сам то ја. е, па ја сам човек који је са њим дуго радио. Ја сам Томас Едисон. Током његовог живота смо сарађивали, али смо били и заклети непријатељи. Ја сам човек који му је омогућавао средства за рад и ја сам човек који га је издао.
То непријатељство почело је када сам украо његове идеје и нацрте за сијалицу. Још жалим што сам то радио. Али, доста о мени, вратимо се на главну тему, његов живот.
Знао је да седне на столицу, стави кажипрест поред чела и тако сатима седи и размишља. Знао је да ће својим радом и трудом помоћи свима. Никола Тесла ће бити запамћен као човек испред свог времена.
Још се сећам задње ствари које ми је рекао пре него што је отишао од мене: „Ниси крао од мене, већ си ме украо од човечанства“.
Алекса Бугариновић VII-3
Јесен у мом крају
Неки о јесени имају лепо мишљење, а неки је не воле. Којој групи ја припадам? Сваке јесени покушавам да одговорим на то питање, али не успевам.
Досадне кише падају по цео дан и приморавају ме да уместо у природи време проводим кући. Растужи ме сваки поглед на околину. Као да сваког дана гледам исти филм. Густи облаци заклањају сунце, а магла грли околна брда. Ветар фијуче и убија лепе летње звуке који су ме испуњавали радошћу. Шуме својим разнобојним лишћем покушавају да разбију монотонију и унесу бар мало топлине у наша срца. Шарени кишобрани испуњавају пусте улице. У барицама се једва назире одсјај бледог сунца које покушава да задржи део лепоте лета и освежи сиву и тмурну слику јесени.
Последње лепе дана људи користе за шетњу и опуштање у природи, јер знају да свака кап кише прекида то задовољство. Сада освежење уместо сладоледа пружају укусни јесењи плодови, а хладне напитке замењују чајеви.
Јесен иyаyива различита расположења. Код мене се смењују радост, туга, срећа, задовољство. Не пружа увек лепу слику, али ипак волим њену раскош и богатствои напокон знам да сам и ја један од оних који о јесени мисле све најбоље.
Александар Милановић VII3
Јесен око мене и у мени
Освануло је хладно октобарско јутро у свом шаренилу јесењих боја. У име доласка јесени купило је небу сиву свилену завесу. Сунце се једва назире иза облака који се нестрпљиво гомилају.
У себи осећам неку неразумљиву тугу због лета којег више нема. Туга је као увели цвет или прохујала младост. Чини ми се да сувише дуго треба чекати пролећно сунце.
Седим крај прозора и покушавам да осетим лепоту разуздане јесени у богатим воћњацима после бербе, али киша све поквари. Она дуга, досадна, јесења, која , чини ти се, никад неће престати. Поново ме обузима нека туга и ружно расположење, тмурно као небо над мојим крајем. Пожелим да на тренутак прогреје макар оно оштро јесење сунце и обасја околину. Тада бих се још могао дивити влажним пропланцима и удисати мирис траве коју слана још није прекрила.
Изашао сам и шетам по киши. Плочником одјекују моји кораци као неки пркос крупним капима кише која и даље лењо пада.
Милош Миливојевић VII1
Чудесни свет детињства
Одрасли стално говоре да је детињство најбољи период живота. Често се радо присећају доживљаја из свог детињства. Ја понекад мислим да је лепше бити велики, а понекад сам срећан што сам дете.
Питам се шта је то тако лепо: ићи у школу, учити о генитиву, простим бројевима, грађи ћелије, географској ширини и дужини... Када покушам да замислим свој живот без школе, мојих другова, великих одмора... чини ми се да би ми живот био досадан. У школи се ипак уче корисне и занимљиве ствари али и другарство.
Као и свако друго дете често правим несташлуке и наљутим родитеље. Они ме понекад изгрде и казне али све то брзо прође. Ако заборавим онај бод за петицу из математике, промашени го на утакмици, метлу којом ме је баба гађала, разбијени комшијин прозор и још неке ситнице, моји дани су дивни и безбрижни.
Детињство има чудесну моћ да за трен будеш на Марсу, а затим на фудбалском мечу у Барселони. Данас сам био фудбалер Пуyол, а јуче гадни бандит са Дивљег запада. То је могуће само у машти и у чудесном свету детињства.
Срећан сам што трчим по ливади, што као ветар јурим на бицикли, што имам дивне другове, родитеље , бабе и деде.
Сада сам схватио да је много лепше бити дете и сетио сам се стихова познатог песника Љубивоја Ршумовића
„ Нема света ни планете
Где не може стићи дете."
Никола Лазаревић V3
Јесен у мом крају
Стигла нам је јесен са свим својим непријатним предзнацима, па је и наше расположење променљиво.
Тамни облаци се данима скупљају на небу. Сваког јутра поља су оденута маглом, акроз њу се назиру куће и оголеле гране дрвећа. У даљини као тамне мрље вире врхови брда. Досадна киша и хладан ветар ми не дозвољавају да изађем напоље.
Кроз прозор своје собе посматрам како се вода слива низ кору дрвећа, натапа траву, плави путељке. Све се променило. На небу је засветлела муња, а онда се чула јака грмљавина. Уплашено сам се склонила са прозора. Слушала сам забринуто тутњање и ломљаву, непријатне звуке природе који као да су најављивали опасност.
Била сам нервозна и нерасположена. Једва сам чекала када ће олуја проћи. Нестрпливо сам провирила кроз прозор гледајући у небо. Како се изненада појавила, тако се мало помало олуја и повукла. Небо је постајало светлије, грмљавина се удаљавала, а онда престала. Сунце се стидљиво појавило и киша је лагано престала.
Одмах сам изашла напоље да поздравим можда последње јесење сунћеве зраке. Мом нерасположењу дошао је крај.
Јована Жунић VII3
Не волим овакву јесен
Магла цело јутро заклања небо И врхове брда. Иза те завесе само се назиру контуре тмурних облака. Чује се само ударање кишних капи о олуке.
Та суморна атмосфера ме је приковала за кућу.Све је монотоно и досадно јер се још нисам опростио од лета и лепота које оно доноси. Суво увело лишће на гранама подсећа ме на срећу која пролази са ветром. Чини ми се као да природа плаче, па те сузе људима кваре раздраганост и скидају осмех са лица. Нерасположен сам јер не волим кишуи влагу око себе. Баре на путевима изгледају ми као огледала сивог неба. Све је то покварило моју полетност. Олењио сам се и опустио, само немо посматрам људе под кишобранима који журе својим топлим домовима.
Развесели ме понеки сунчан дан. Није много врућина, пријатно је за шетњу, па излазим напоље и уживам у шетњи.
Стефан Турунчић VII3
Баш не волим јесен
Јутро је. Будим се и крећем у школу. Првим кораком угазим у барицу и схватим да је јесен закорачила у мој живот.
Подигнем поглед и видим како магла мистериозно грли брдо. Нешто ме стегне у грудима, телом почне да се шири нелагода. Тишина свуда око мене.. Чује се само одјек ужурбаних корака људи који носе кишобране. У мени је некаква празнина, нешто ми недостаје. Можда само мали сунчев зрак који ће пасти на мој образ.
Ветар ме опколио, па се осећам беспомоћно. Небо као да се спустило и својом тежином притисло природу, људе, наше душе. Из облака зраће честице туге које нас понекад савладају.
Дан је остао суморан, прошаран само понеким осмехом. Враћам се кући у топлину свога дома. Ту ћу у атмосфери испуњеној љубављу напунити своје срце топлином. Тако успевам да пркосим и тузи и празнини и немоћи која ме савладава. Високо подижем свој цветни кишобран, прескачем барице и са осмехом на лицу пркосим јесени.
Марија Шмакић VII1
