(Посвећено Сари Матовић, Јанковић, Вучковић...)
Нек се моје мисли сад потребе лате,
Саре да вреднују, да им име злате,
што , маладалачки брину о изгледу баште,
кажем, није важна башта, него цвеће што у башти расте.
Онај чудан мирис што лепоту ствара
долази из срца, тих, мојијех Сара,
сладопоји смислом као песма рајска,
опија цветањем као башта мајска.
Њих живот позива, истином да кити,
кажем, морају учити, морају пазити,
морају трудбено над животом бдети,
јер није свеједно макар како и зашто живети.
Скромност нек се рађа из окриља свесног,
да им младост буде сјај плама небесног,
нека пример њихов сија ко истина,
да су пребогате цвећем од врлина.
Оврлињен живот диже се највише,
мудрошћу обасјан, посебношћу дише,
стопалом да ходе значај благодати
што им милост неба уме даривати.
Тако ће им име и цену добити,
небесну ће светлост из себе излити,
завређену сјајем правих добрих дела,
та се светлост троши, ал остаје цела.
Вера Д. Рајаковић, наставник
